Kulturno nasleđe

Muška nošnja

Obavezni delovi tradicionalne muške nošnje u zlatiborskom kraju su „košulja“ i „gaće“, zatim raznobojni vuneni „pojas“, a posebno obeležje daju „pelengiri“ ili „pelengaće“, vrsta širih gaća od vunene ili lanene tkanine bele ili mrke boje.

Od gornjih haljetaka nošeni su „zubunić“ ili „gunjić“, zatim „đečerma“, „džamadan“ i „gunj“.

Na glavi se nosio crveni fes sa kićankom, vunena pletena crna kapa „šubara“, a posle srpsko-turskog rata osamdesetih godina XIX veka sve češće i šajkače. Zimi se oko kape obavijao tkani vuneni šal, a leti je nošen i slamni šešir.

Preko spomenutih haljetaka ogrtana je crvena kabanica, koju su ljudi obično nosili kada putuju na konju. Od obuće su nošene čarape, priglavci, nazuvice, „prijesni“, „crveni“ i „građeni opanci, isto kao i u ženskoj nošnji, i još suknene „tozluke“ ili „dokoljenice“.

Ženska nošnja

I devojke i žene nosile su dugačku košulju, dinarskog tipa, šivenu od konopljanog („debelog“ – „težinjavog beza“), zatim od lanenog – „ćetenovog beza“, a za praznike i od polupamučnog („podatkanog“ i „pamučnog beza“) platna. Od gornjih delova odeće nosio se kratak, crni sukneni jelek „prsluk“, a preko njega beli sukneni „zubun“, dok se ispod pojasa sa prednje strane stavljala uska kecelja „prežina“. Obuvane su crne, vezene čarape i „građeni“ opanci.

Devojke su bile očešljane u dve pletenice obavijene oko glave, a praznikom se stavljao plitki crveni „fesić“, dok su oko vrata nošeni nanizi od zlatnog ili srebrnog novca. Zimi je nošena dugačka vunena nabrana suknja, a preko suknenog „prsluka“ ili pak „grudnjak pamuklije“ oblačio se „gunj“, kratak sukneni haljetak s dugačkim rukavima. Neke žene oblačile su još i dugačku belu suknenu „aljinu“ preko sveg odela.

Kao deo mladine i praznične nošnje imućniji ljudi imali su libade i svileni pojas „bojader“.

Jedno od osnovnih obeležja ženske nošnje bilo je pokrivanje glave. Nosio se i nakit od suvih biljnih plodova, najčešće đerdan od „karavilja“, koji kad se navlaži opojno miriše.

Narodna igra

Repertoar narodnih igara zlatiborskog kraja mogao bi se grupisati u orske igre (obredne i zabavne), igre sa posela, čobanske igre, dečije igre.

Među orskim igrama značajno mesto pripada obrednim igarama čiji se uticaji vide u svadbenom ceremonijalu, a cilj im je da zaštite buduću bračnu zajednicu od uroka, dok je u posmrtnom ritualu trebalo da omoguće pokojniku i vezu sa „ovim svetom“ i da se pokojnik „isprati“ na „onaj svet“. Vašari su održavani u vreme preslava, crkvenih praznika, posle ophoda krstonoša, a igranke najčešće subotom.

Na poselima i prelima igralo se kada se završi posao. Igre sa posela, čobanske i dečije igre nisu imale muzičku pratnju. Učesnici čobanskih igara ili igara sa posela bili su uglavnom mladi pa su se mogle izvoditi lascivne i nepristojne šale, ili su se nadmetali momci kako bi dobili naklonost devojaka ili se dokazali svojim umećem i snagom.

Bez obzira koliko su bila zauzeta poslom, deca su nalazila vremena i za igru. Najomiljenije dečije igre su tutumiša, sinova, žmure. Tutumiš je isto što i današnja popularna dečija igra Ćorave bake. To igraju deca po celom užičkom regionu.

Pesma i igra zlatiborskog kraja

Naziv za igru uz pevanje ili sviranje je kolo i kolanje (kolalice, šetalice). Prvi igrač u kolu je kolovođa, a poslednji drži kraj. Reč kec, za poslednjeg igrača u kolu, koristi se poslednjih godina. U prošlosti se za vođenje kola često govorilo: voza kolo, kolovođira, dok se za ulazak u kolo kaže „vatati se u kolo“.

Narodni svirači užičkog kraja koriste sviralu (frulu), dvojenice, kao i paljku i list, ali i instrumente industrijske izrade. U zlatiborskim selima igralo se i uz pratnju paljki i bubnja. Kao „uvozni“ instrumenti, harmonika i klarinet takođe su našli svoje mesto u lokalnoj muzičkoj praksi.

Treba spomenuti i bleh orkestre (trubačke), koji su se u zlatiborskom kraju javili između dva rata, a do svog punog značaja došli su 60-ih godina prošlog veka, osnivanjem čuvenog Dragačevskog sabora trubača, a kasnije i Sabora trubača zapadne Srbije.