Razvoj turizma

Zlatibor je od davnina privlačio ljude kao mesto pogodno za odmor i oporavak u prirodi.

Još su u vreme turske okupacije porodice bogatih užičkih, novovaroških i pribojskih begova provodile su leta u čardacima na svojim suvatima. Prvi drveni letnjikovac na današnjim Vodicama podigao je 1750. godine Hadži Nikola Selak, bogati sarajevski trgovac gde je narednih sedam godina tu provodio svoj odmor sa porodicom uživajući u čarima Tornika, Čavlovca, Murtenice i Crnog Rzava. Hadži Jusuf Hadživadić je sagradio svoj čardak na Belim vodama, a slične drvene građevine su se mogle videti i na suvatima Jusuf bega, Muhameda Praša i ostalih bogatih Turaka. U oslobođenoj Srbiji umesto begova i hadžija na Zlatiboru leta provode porodice bogatih užičkih trgovaca, a glas o lekovitosti zlatiborskog vazduha putuje sve dalje. Jedan zapis iz 1892. godine ovako izveštava:

„Zlatibor je vrlo zdravo mesto. Ovamo dolaze rekovalescenti koji su naklonjeni i pate od raznih plućnih bolesti. NJih upućuju lekari i mnogima dobro čini… I za potpuno zdrave dobro je ovamo provesti izvesno vreme na čistom vazduhu, jer čovek se čisto preporodi i oseća se mnogo lakše i veselije kad neko vreme ovamo provede…“.

Za početak organizovanog razvoja turizma uzima se 1893. godina i poseta kralja Aleksandra Obrenovića. Mnogi zapisi potvrđuju da je to, po svemu, bio izuzetan događaj, a kralju je bio priređen doček koji se dugo pamti. Izvor Kulaševac, kraj kojeg je kralj ručao, od tada se zove Kraljeva voda (današnje naselje Zlatibor), a već sledeće godine tu je podignuta česma na čijoj ploči je uklesano: „Kralj Aleksandar I 20. avgusta 1893.“ Bio je to prvi zidani objekat na ovom delu Zlatibora.

Na ovu planinu 1905. godine dolazi još jedan kralj Srbije, Petar I Karađorđević, prvi put iz zdravstvenih razloga, ali je toliko zavoleo Zlatibor da je kasnije sa prijateljima sve češće dolazio na ovu planinsku lepoticu. Nakon njegove prve posete počelo se sa gradnjom prvih ugostiteljskih objekata na Zlatiboru. Godine 1908. pokrenuta je inicijtiva da se izgradi prvi hotel, pa je tako na padini iznad Kraljeve česme pred sam početak Prvog svetskog rata, 1914. godine podignut hotel „Kraljeva voda“ (danas restoran i kongresni centar „Srbija“). Pored hotela „Kraljeva voda“ do Velikog rata bile su izgrađene i vile „Čigota“ i „Beograd“, restoran „Zdravlje“ , pekara…

Tada počinje razvoj mondenskog turizma, jer ako mogu kraljevi da se odmaraju na ovoj planini, zašto ne bi mogli i ostali, koji imaju dovoljno novca, ali i slobodnog vremena novca za to. Do Prvog i između dva svetska rata turizam se ubrzano razvija na četiri lokaliteta: Kraljeva voda, Palisad, Ribnica i Oko. Kraljeva voda razvija se kao mondensko letovalište gde se grade letnjikovaci i vile nalik onima koje su građene po banjama širom Evrope. Na Palisadu se otvaraju restorani sa drvenim bungalovima za smeštaj gostiju, a imućni beogradski advokati, lekari, inženjeri grade svoje vile. Kao najlepše izdvajaju se vile Aleksandra Pavlovića, Radomira Milaćevića i Nikole Đurića. Vila Aleksandra Pavlovića kasnije je nacionalizovana i proglešena za Titovu vilu, a danas je zbog svoje lepote i arhitektonske skladnosti proglašena za spomenik kulture. Na Oku se gradi dečije odmaralište gde leta provde deca i omladina iz beogradskih škola, a zime članovi smučarskih klubova. Uz odmaralište se gradi i narodno kupatilo sa uređenom plažom i ležaljkama, a Ribnica u podnožju Tornika dobija drvene bungalove za smeštaj gostiju sa restoranom.

Najveći broj ugostiteljskih objekata porušen je tokom ratnih godina, a moderan razvoj današnjeg Zlatibora počinje posle Drugog svetskog rata. Posleratni razvoj karakteriše gradnja modernih hotela, jezera u turističkom centru planine, brojnih sadržaja koji godinama unazad privlače turiste ne samo iz zemlje već i iz inostranstva i čine da se Zlatibor svrstava među najposećenije destinacije regiona.